Ponekad nam neka nesreća u životu ipak donese sreću... Bilo
je to prošlog ljeta. Naše društvo se
dogovorilo da ćemo ići zajedno na more. Sve je bilo isplanirano. Pronašli smo
super hotel koji nije preskup, pronašli smo predivno mjesto u kojem smo trebali
boraviti tjedan dana. Trebalo je to biti tjedan dana čiste slobode, bez
roditelja, bez škole i dosadnih profesora. Ukratko, tjedan dana potpunog
užitka... To sve zvuči super, zar ne? No bio je problem objasniti mojim
roditeljima da će njihova malena „djevojčica“ od sedamnaest godina provesti par
dana bez njihove kontrole. Ipak sam odlučila pokušati, nemam što izgubiti...
Čekala sam trenutak kad će moji roditelji biti dobre volje, možda se desi
nekakvo čudo pa prihvate. Jednog dana, prilikom ručka, sam onako usput
spomenula to. Mojoj mami se doslovno kosa digla kad je čula što namjeravam.
Odmah je počela sa onim svojim: „Ti uspiješ napravit neku glupost čak kad si
kod kuće. kako da znam što ti radiš kad si tako daleko? Znaš li ti uopće kakvih
sve ljudi tamo ima? Znaš li što ti se sve može desiti? Kako si uopće mogla
pomisliti da ću ti takvo što dopustiti?...“ . Mislim da više nema smisla pitati
tatu što misli o tome. Uostalom ne želim opet iste mamine riječi iz njegovih
usta čuti. Pokušala sam sa onom taktikom, uvrijedila sam se. Kad sam bila mlađa
to je uvijek djelovalo, možda će i sad. Ušla sam u sobu, zaključala se, upalila
glasnu muziku i nisam ni sa kim pričala. To je trajalo tako dugo dok nisu
popustili. Izgleda da ipak nisu mogli gledati kako njihova „mala djevojčica
tuguje“. Pozvali su me u dnevnu sobu. Bila sam hladna, ozbiljna. Mama je
počela: „Pošto vidimo da si se jako uvrijedila i da ti je žao pa smo odlučili malo
te oraspoložiti. Ipak ideš na more...“. Već sam htjela skakati od sreće,
napisati svim prijateljicama poruke da ipak idem. No moja mama nije bila gotova
s rečenicom. Nastavila je: „... Ideš na mora, ali s nama. Baš će nam biti
lijepo, družit ćemo se malo više...“. I dalje nisam ni slušala njezine riječi.
Smračilo mi se pred očima. Da idem s njima na more?! Pa jedva izdržim ručak i
večeru s njima, kako ću izdržati tjedan dana s njima?! Pitala sam ih da li mogu
ostati kod kuće, no oni nisu željeli ni čuti... Došao je dan kad smo trebali
krenuti na put. U međuremenu sam ih nagovorila da imam svoju sobu u hotelu,
daleko od njih. Uzela sam torbu i mrzovoljno ju pakirala. Uzela sam sve što mi
je trebalo, stavila torbu u auto i sjela unutra. Cijelim putam sam šutjela,
nisam progovorila ni riječ. Isto tako je bilo i kad smo stigli. Pred hotelom sam
zapazila da grupa momaka ide u isti hotel kamo i mi. Kad sam ulazila unutra
jedan od njih mi je otvorio vrata. Rekao mi je: „Izvolite mlada damo.“ i
nasmješio se. Uzvratila sam mu osmijeh i odgovorila: „Hvala.“. Pred recepcijom
smo zajedno čekali. Počeli smo razgovarati. Razgovor nije bio ništa posebno,
onako iz dosade smo počeli pričati. Uzela sam ključeve i krenula prema sobi.
Kad sam ju otključavala iza sebe sam čula njegov glas. Rekao je: „ Izgleda da
ćemo se često viđati, imam sobu pokraj tvoje...“. Zapravo mi je bilo drago, barem mi neće biti
dosadno. Kad sam ušla u sobu bacila sam torbu na krevet i počela se raspremati.
Nakon toga sam malo legla na krevet i odmorila se. Mama je došla u kontrolu.
Čak sam nakratko popričala sa njom. Kad je otišla odlučila sam se spremiti za
plažu. Obukla sam kupaći kostim. Preko njega laganu ljetnu haljinu. Uzela sam
sa sobom torbu i krenula prema plaži. Bilo je još dosta vruće. Legla sam na
ležaljku i sunčala se. U daljini sam opazila kako ona iste grupa momaka, koje sam
vidjela ispred hotela, skače u more. Među njima je bio i on. Još uvijek nisam
znala kako se zove. No znala sam da ću
uskoro saznati. Nakon nekog vremena netko mi je “stao u sunce”. Znala sam točno
tko je to bio. Pitao me da li mi smeta. Naravno da mi nije smetao, jedva sam
čekala da dođe. Počela sam s njim pričati. Napokon sam saznala kako se zove.
Ime mu je Mike. On i njegovi prijatelji su došli čak iz Njemačke ovamo. Rekao je da se mora malo od njih odvojiti,
malo se socijalizirati s drugim ljudima. Dobro me nasmijao. Pričao mi je o
glupostima koje oni rade. Iskreno, čudilo me kako dobro govori Hrvatski.
Pričali smo dugo, već se smračilo. Zahladnilo je malo te smo krenuli u hotel.
Pred vratima od sobe me pitao da li hoću sutra sa njima ići na plažu. Bila sam
malo neodlučna, no pristala sam, htjela sam vidjeti kakve to gluposti oni
„izvode“. Prije spavanja sam došla malo
na Facebook da vidim što ljudi rade kod kuće. Vidjela sam to što sam i
očekivala, zahtjev za prijateljstvo od Mikea i cijele njegove ekipe. Nisam bila
iznenađena. Kad sam prihvatila sve zahtjeve odmah mi se javio. Bili smo
udaljeni nekoliko metara, no ipak smo razgovarali preko chata. Vrijeme je
prolazilo brzo. Ne bih ni pogledala na sat da me on nije pitao: „Ne možeš
spavati?“ Tek onda sam vidjela da je dva ujutro. Rekla sam mu: „Laku noć,
vidimo se sutra.“... Ujutro me probudilo kucanje na vratima. Otvorila sam vrata
u pidžami. Samo se nasmijao i rekao da će me počekati da se spremim. Čekali su
me u svojoj sobi. Kad sam se spremila ušla sam u njihovu sobu i pitala: „Možemo
krenuti?“. Unutra je vladao kaos, no nije to ništa čudno. Na putu do plaže sam
vidjela o čemu je pričao kad je rekao da ne zna zašto se s njima druži i da se
mora socijalizirati s drugim ljudima. Oni su onaj tipičan tip muškaraca. Malo
primitivno, no stvarno znaju kako nekoga nasmijati. Oni su slični takvi s
kakvima se ja družim kod kuće. Na plaži su išli skakati s mola u more. Pravili
su se važni, kako to inače muškarci rade. Gledala sam ih. Jedan od njih mi je
prišao i pitao me: „Hoćeš i ti par puta s nama skočiti?“. Rekla sam da baš ne
volim vodu, no kasnije sam zaključila da sam trebala dobrovoljno skočiti.
Bacili su me u vodu, no nisam se ljutila jer su nakon toga i Mikea bacili. Bili
smo još neko vrijeme na plaži, a poslije smo se vratili u hotel. Podne sam
provela u sobi. Razgovarala sam sa prijateljicama na Skype i pričala im o
ljudima koje sam upoznala. Na Facebook mi je došla poruka od Mikea. Napisao je:
„Danas u 20:00 na plažu dođi.“ Samo sam mu kratko odgovorila da dolazim.
Navečer sam krenula na plažu, kao što mi je rekao. Tamo su čekali Mike i
njegova ekipa. Sjedili su u krug oko vatre i smijali se nečemu. Sjela sam kod
njih, no kasnije se Mike digao i rekao mi da idem s njim. Hodali smo po plaži,
nije pričao onako puno kako inače priča. Na nebu je bilo sve više oblaka. Rekla
sam mu: „Uskoro će kiša, da krenemo u hotel?“. No malo prekasno sam to rekla.
Počelo je padati. Mi smo i dalje hodali. Stao je na jednom mjestu. Rekao mi je:
„Još nikad u životu nisam upoznao takvu djevojku kao što si ti. Nikad nisam
mislio da ću osobu koju poznam tek nekoliko dana zavoljeti, kao što sam zavolio
tebe.“ Nisam mu ništa odgovorila. Približio mi se i poljubio me. Bio je to
najljepši poljubac u mom životu.
