A ne znam šta više da vam kažem, sve
sam ispričao, ne znam više kome mogu da vjerujem, a kome ne, kome dušu više da
otvorim, trebam samo nekoga ko će da me sasluša, neko da me razumije. Jednostavno
nisam tip koji se vezuje, nisam, nisam nikada bio takav, a hoću li da budem, to
se nikada ne zna. Sve se desilo slučajno, mahinalno, par pogleda i eto nas,
volimo jedno drugo, sve je bilo na brzinu, jer samo tako je i moglo biti,
nikako drugačije. Prevario sam sam sebe, a nisam smio. Ne znam, ne bih sebi dopustio
da srušim nečiju sreću, nečije zadovoljstvo, a kamo li njeno, a ona je sanjala
o svemu ovome. Ne znam, ja jednostavno nisam takav tip, ne volim obavezu, a
djevojka je jedna velika, ne volim ograničavanje, a upravo sam prihvatio takvo
jedno. Laganje je jedini izlaz bio. Volio sam je više od svega, ali nisam mogao
protiv sebe, nije me mogla ukrotiti, taj divlji duh koji nije mogao da stane,
nije mogao da prestane da luta, da traži, istražuje, da se suprotstavlja svemu
mogućem i nemogućem, jednostavno takav sam bio, neukrotiv. Volio sam izlaske,
oo da, jako sam ih volio, noćne provode, vraćanje kući u sitne sate, volio sam
hodanje po cijele dane, ono hodanje bez obaveze da se javiš nekome gdje si, šta
si, šta radiš, volio sam ekipu, društvo, druženje, one naše provale,
prisjećanje na srednjoškolske dane, a ona, ona to nije podnosila, bila je
nevjerovatno ljubomorna, na sve, pa čak i na moje drugove s kojima sam proveo
cijeli život, cijelo djetinjstvo, sve do sad. Ne znam, volio sam je, a lagao
sam joj, glumio sam svakojake stvari, izmišljao svašta samo da bih mogao da
zadovoljim svoje potrebe za ludovanjem. Znam, nisam smio, ali u tome sam vidio
jedini način za to.
