Ne znam, bili smo mladi, ludi, željeli
smo isprobati svakojake stvari u životu, od onih najgorih pa do onih
najljepših, i jesmo, vremenom, prošli smo kroz dosta toga, prošli smo kroz
dosta teških perioda, ali i kroz dosta onih sretnih, nasmijanih, samo ne to...
Najveća i jedina želja mi je bila da ujutru, kad se probudim, okrenem glavu na
desnu stranu jastuka, i vidim njeno prelijepo lice, držim njenu ruku. I ona je
to isto željela, čak mi je i govorila o tome, ali nam okolnosti nikako to nisu
dozvoljavale. Viđali smo se mi, možda i više nego što je potrebno, uvijek smo
bili zajedno, po cijele dane smo provodili zajedno ali uvijek smo to željeli i
uvijek nam je to nedostajalo. Pokušavali smo dugo vremena pronaći rješenje i za
to, ali nikako nam nije išlo, nije nam se dalo, a vremenom, želja za tim je
postajala još veća, iz dana u dan. Napokon, desilo se i to, nismo morali dugo
da čekamo. Imao sam praznu kuću, pozvao sam je da dođe prenoćiti kod mene, i
pristala je, došla je, pričali smo i zaspala je, i ne, te noći ja nisam spavao,
nisam mogao da spavam, nisam želio da mi promakne niti jedan detalj njenog
prekrasnog lica, tijela, niti jedan njen pokret nisam želio da ispustim. Gledao
sam je cijelu noć dok je spavala, njene crte lica su bile tako magične, tako
prekrasne, neopisive, a ona, ona je bila tako nestvarna, kao san, kao da ja
nisam tu, kao da sanjam, to je nešto najljepše što mi se u životu desilo.
Ostvarila mi se i ta želja, ne u potpunosti, jer sam zaželio da se probudim,
ali te noći uopšte nisam spavao, možda ona jeste, onako, na prekide, ali ja
nisam, jednostavno nešto mi nije dalo, možda ona, možda ta briga da joj se neće
nešto dogoditi dok je pokraj mene, ko zna, možda nešto treće, jednostavno, moji
kapci se tu noć nisu sklopili.
