Kad se sjetim, prošle hladne zime,
prošlog januara, nekako zadrhtim kad se sjetim kako smo prolazili samo jedno
pored drugoga, ne, nismo se poznavali. Zajedno smo studirali, po cijele dane
provodili u jednoj prostoriji, a jedini kontakt nam je bio onaj očima, mig ili
nešto slično i to je sve. Sve je počelo spontano, kada sam sjeo da se zezam s
njenom najboljom prijateljicom, počela je da me štipka, da me zeza, počeli smo
da se smijemo, dodala me na Facebook, počeli smo i pisati, a onda jednu večer
je pitala da li je mogu nazvati, pričali smo satima tu noć, kao da se cijeli
život poznajemo, kao da smo odrasli zajedno. Vikendom bi izlazili na iste
lokacije, ja s društvom, ona s momkom, a ja, mangup, na sve sam to gledao samo
kao neko lijepo prijateljstvo, kao da sam bio slijep, nisam mogao da primjetim
njene geste kojima je pokazivala ono što joj je bilo potrebno, a u tim
trenutcima to sam bio ja. Gledali smo se vikendima i vikendima, ona pored
njega, žudila je zamnom, a ja, nisam imao snage da joj išta kažem, sve do jedne
večeri, kada je iznenadno počela da plače, ništa mi nije bilo jasno, govorila
je kako više ne može da izdrži pritisak, kako je sve guši, kako jedinu razonodu
pronalazi u razgovoru samnom, a ja, mene niko ništa nije pitao, ni kako sam, ni
je li mi lijepo, niti šta drugo, a meni, meni je bilo sve, samo ne ružno s
njom. Imao sam nekog kome mogu srce da otvorim, želje da otkrijem, snove da
zaželim. I da, te noći, plakala je i plakala, nije mogla stati, ja izgubljen,
zapitkivao sam je, šta je, zbog čega, u čemu je problem, i tada mi je pred nos
izbacila milijun malih, sitnih fotografija. Bila je u vezi godinu i pol, a ja,
slobodan, nisam htio ništa, nisam htio obavezu, nisam htio da se vežem. Sve do
tog trenutka, sve do njenih suza, nisam imao pojma kako to može da zaboli, kako
nečija nevina suza može da peče, kako je tek njoj bilo? Nemate pojma. Pričala
mi je, sve mi je ispričala, kako je njena veza uguši, kako je već neko vrijeme
zaljubljena u mene, te žudi za mojim pogledom, dodirom, poljupcem, ali i to da
je trenutni momak voli i previše, te joj prijeti da će uraditi nešto sebi ako
prekinu, ako se nešto desi. Nije smjela, nije imala snage da išta uradi, bez
svoje volje bila je s njim, a ja, nekako pomahnitao, nisam mogao da je gledam
takvu kakva je bila, tiho sam izustio: '' Ne brini, ja sam tu, sve će proči, ja
ću ti pomoći '', i tada je sve počelo..Noćima je preko mobitela buncala kako ne
smije da bude samnom. A ja, ja to nisam želio da slušam. Ispunjavao sam svoja
obećanja kad god sam to obećao, tako je bilo i tada, imao sam namjeru da je
oslobodim svega toga, svih tih pritisaka koji su je slamali iz dana u dan, imao
sam nekakvu obavezu da to uradim. I uradio sam. Jednoga dana, pozvala me da izađem
s predavanja, čekala me u hodniku, ja joj priđoh, onako siguran u sebe, siguran
da sam ja to što čeka, i da mene želi, pričali smo nekih nepunih pet minuta, a
ona je morala da trči na bus, onako šmekerski, na rastanku sam je pitao: '' A
to me nećeš ni poljubiti? '', i okrenuvši obraz, ona je krenula, te sekund
prije, ja sam okrenuo glavu, kao u filmovima, kao u nekoj najljepšoj bajci, a
ona, zacrvenula se, izgubila tlo pod nogama, nije znala šta da radi, prišao sam
joj, zagrlio je, onako čvrsto, onako jako, da osjeti svu tu sigurnost koju sam
joj obećao, da osjeti da sam ja tu, i da ću uvijek biti tu uz nju... Vidio sam
nešto u njenim očima, nešto što se ne viđa svakog dana, svakog tjedna, svake
godine, vidio sam onu iskru koja me zapalila, i želio sam, do tog trenutka
želio sam svašta nešto uživotu, a od tog, samo nju... Znao sam da možemo uspjeti,
vjerovao sam da možemo biti zora novog dana.
