Sve što je lijepo kratko traje, pa
mislim da se svima nešto takvo dogodilo, svima, pa tako i meni. Volio sam jednu
djevojku, za koju sam smatrao da je sve što se u tom smislu može postići,
nekakav vrhunac rekao bih. Bilo nam je kao u priči, nije bilo dana a da nam se
oči ne vide, nije bilo dana da ne čujem njen glas, a ona moj, nije postojao dan
kada joj nisam rekao da je volim više od svega i da je ona moje sve. Ne, nije
ga bilo. Čovjek kada voli, očekuje mnogo toga, ne razmišlja svjesno i u skoro
svakom slučaju mu se to obije o glavu, isto se tako desilo i samnom. Mislio sam
da me voli, kao što je to ona i govorila, mislio sam da je sva ta istina u
njenim riječima neprevaziđena, da ju niko ne može dotaknuti. Vrijeme je
prolazilo a ja sam svaki dao zamišljao kako će život teći, šta će mi novo
donijeti, ali nisam trebao, barem u tom trenutku ne. Iz dana u dan, čovjek
očekuje da će biti sve bolje i bolje, ne shvatajući da je već dostigao svoj
vrhunac, a to je bio vrhunac naše veze, neko savršenstvo rekao bih, a po
standardnoj priči, onoj da sve ima svoj početak, vrhunac i kraj, tako je bilo i
ovdje, u ovoj priči. Vrhunac nije baš mnogo trajao, nekih par mjeseci, za neku
ozbiljnu vezu to i nije tako dug period, sve je krenulo niz brdo, greška na
grešku su se redale, svađa na svađu slagale, ni u čemu se nismo mogli
dogovoriti. Ne znam, kao da je puklo sve ono što nas je nekada vezalo, kao da
se odjednom sve pretvorilo u prah, takav sam osjećaj imao. Nije mi bilo
svejedno, jer ipak to je bila osoba koju sam zakivao u zvijezde, osoba kojoj
sam otvorio dušu, upoznao je sa samim sobom, osoba koja mi je značila sve,
odjednom se pretvorila u ništavilo, nekakvo ružno ništavilo. Nekako, ne znam ni
ja kako, izgubila je povjerenje u mene, neočekivano, iznenada se sve desilo, ne
znam ni ja zbog čega, počeo sam da se krijem, da petljam, da lažem, jednostavno
počeo sam da zaobilazim tu našu konekciju u što širem luku. Volio sam je, volim
je i dan danas, ali tog dana sam morao da odem, morao sam da se okrenem, da
okrenem neki novi list u svom životu, neko novo poglavlje, tako je i bilo. S
majkom sam otputovao u Švicarsku kod nekog rođaka, onako nenajavljeno, jer sam
mislio da neću imati snage za oproštaj s njom, možda malo bezobrazno od mene,
ali život je takav, kada vas umori ono od čega ponajviše očekujete, morate da
pravite velike poteze, možda i nisu pravi ili ispravni, ali moraju biti veliki.
