Dešavalo mi se mnogo puta da se
zaljubim, da se zamislim, zastanem i zapitam, da li je to ono što tražim, i
svaki put sam pronašao razlog za ''ne'', sve dok nisam sreo nju. Ispočetka nije
ništa bilo, bili smo samo prolaznici, svako svojim putem, ćao u prolazi bio je
jedini kontakt, sve do tog dana, sve do tog pogleda, koji nam je, kako mi se
čini, odlučio sudbine. Desilo se jednog ponedjeljka na predavanju iz
Sociologije, onako profesor smoren, dosadne priče, ubijao je u pojam, onako
namršten nisam mogao da ga slušam, razgledao sam po amfiteatru, pogled mi je
kružio naokolo, sve dok nije zastao na njoj, a ona, samo se osmjehnula i
okrenula glavu. Tako je bilo iz dana u dan, nisam imao neke hrabrsoti da joj
priđem, niti da je pitam bilo šta, jednostavno sam se gubio kad me ona
pogledala, sve do tog trenutka i predavanja iz Engleskog jezika. Onako asistent
nekako ženskast, a inače brzo sam kapirao Engleski i bilo mi je dosadno da
prolazim opet isto gradivo iz srednje škole, smarao sam se kao i inače, a ona,
malo je reći da nije imala pojma, nije shvatala niti jednu jedinu riječ koja je
izlazila iz njegovih usta. Taj petak je bio onako, osrednji, raspoložen ajmo
reći, provaljivao sam, bacao svoje neslane šale, zbijao smijeh, dok mi nije
rekao: ''Kolega, vi niste obavezni tu da
sjedite '' , a ja, samo sam ga čudno pogledao, njega, zatim nju, ona se
smijala, glavom sam joj rekao da izađe vani, uzela je torbu i izašla, a ja za
njom. Ispred sam joj rekao da idemo na kafu, ne pitao, nego rekao, opet se
onako lijepo osmijehnula, i rekla da može. Otišli smo do obližnjeg kafića,
sjeli, te kroz priču shvatili da ona i ja ne odgovaramo jedno drugom, a
odgovarali smo, itekako. Kroz šalu sam joj rekao da je dosadna cura, a imala je
momka, i ja sam imao neku neozbiljnu vezu, od desetak dana, nešto nebitno.
Nešto je spominjala ručak, valjda htjela da je vodim, a ja sam opet zbio neku
glupu šalu oko toga da ne valja previše jesti, iskreno nisam bio s novcem u
dobrim odnosima u to vrijeme.. Onako, razišli smo se, ko ni sebi ni svom, opet
svako na svoju stranu. Dođem kući, uđem na Facebook, kad imam šta da vidim,
javlja mi se, smije se, nekako imao sam osjećaj da je upijala svaku onu moju
glupu šalu, sve što je izlazilo iz mene, nije treptala. Pisali smo tako danima,
zvali jedno drugo, viđali se tajno po hodnicima fakulteta, nismo željeli da iko
zna za to naše, to što imamo. Iz dana u dan sam se sve više zaljubljivao u nju,
u to njeno prekrasno lice, i još ljepšu dušu, sve do tog prvog poljupca, onako
kao u filmovima, stojimo na hodniku, ja kao i inače valjam gluposti, zbijam
šale, a ona se smije, žurila je na bus, do stanice joj je trebalo nekih pet
minuta, a ona je i zadnju sekundu posvetila meni, znao sam da je to to, znao
sam da nešto treba da učinim, i jesam, onako glupo sam je pitao: ''To me nećeš ni poljubiti za kraj? '
Nasmijala se i krenula je, ja onako okrenuo
joj obraz, sve dok nije skroz prišla, a ja hitro okrenem glavu, i to je bilo
to, poljubac kao u filmovima. Ona se zacrvenila naglo, okrenula se, nije rekla
ništa, krenula par koraka, i shvativši šta je uradila, opet se okrenula prema
meni, i samo se nasmijala. Znao sam da je to to, od tog trenutka sve se
promjenilo, znao sam da je ona ta, koja će mi donijeti sreću u životu, ta koja
će me upotpuniti, moje ogledalo, i jeste, bila je, iz dana u dan sjeme ljubavi
klijalo je, vremenom sam je i zavolio, i ona je mene, i dan danas smo sretni,
zajedno, uvjereni da nas niko nikada neće moći rastaviti.
