Bilo je to dobro vrijeme za mene i
nju, bili smo uvijek zajedno i kladili se da će uvijek tako ostati, bili smo
nerazdvojni, bili smo kao prst i nokat, sve dok nije počela ta tajanstvenost.
Neočekivano je počela da šuti. Počela je da krije neke stvari od mene, počela
je da me zapostavlja, subotom da izlazi s kolegicama, viđali bi se ispred kluba
samo na par minuta, sve mi je više postalo nejasno. Volio sam je, volio sam je
više od života, ali nisam podnosio da se neko odnosi tako prema meni. Iz dana u
dan moja ljubav je splasnula, moja očekivanja su nestala, ono vrijeme kad smo
bili nerazdvojni sam zaboravio, nisam se više toliko nadao, nisam ništa više
očekivao od nje. Postalo mi je svejedno, shvatio sam da mi više nije stalo do
nje. S ljubavi smo prešli na neko prijateljstvo, krili smo jedno od drugog sve
što se moglo skriti. Viđali bi se jednom u par sedmica čisto onako da se zna da
smo još uvijek zajedno, da smo bliski, a nikad nismo bili udaljeni jedno od
drugog kao tad. Klela se da me voljela, klela se svojim najmilijima, a ja joj
nisam vjerovao, nije da nisam htio, nego nisam mogao da joj više vjerujem. Veza
nam je postala smor, čuli smo se par puta dnevno, porukama na mobitelu, čisto
da ne zaboravimo jedno drugo, a zaboravljali smo, itekako smo zaboravljali.
Vrijeme je prolazilo, a naš odnos se nije popravljao, zapravo nije ni mogao,
ohladilo je sve, sva osjećanja prema njoj su jednostavno splasnula, rekao sam
sebi da mi ne treba u životu neko ko samo tako može da sve zaboravi iz meni
nepoznatog razloga, i tako je i bilo, okrenuo sam se, nisam htio više ništa da
bude između nas, prekinuo sam svaki kontakt s njom, zvala me jedno vrijeme, ali
i to je prestala kada je uvidjela da sam digao ruke od svega. Danas sam sam, i
odlično mi je, jer na kraju krajeva nije mi stalo do nje.
