Nisam dobar bio

Sve se nekako desilo spontano, bio je vikend,“ izlazni dani“, subota i nedjelja, a mi mladi, željni izlazaka, provoda, raskoši i svega toga što ide uz to. Ona je tih dana bila onako prehlađena, mnogo je kašljala, pogotovo navečer, pa smo ostajali budni do dugo u noć, pričajući jer joj kašalj nije dopuštao da oka sklopi po cijelu noć. Ona je tu subotu popodne navaljivala da izađemo navečer, nije prestajala, a ja baš i nisam bio za to, nisam bio nešto ekstra raspoložen, nije mi se dalo, a niti zbog nje, jer je bila osjetljiva, grlo joj je bilo slabo, i u svom onom dimu u klubu ne bi joj bilo dobro, razmišljao sam. Ljutila se cijeli dan, spusti mi slušalicu, pa zove nakon tridesetak minuta i sve tako u nedogled. Na kraju sam i pristao. Prije izlaska sam s frendovima otišao na piće u obližnji kafić, piće za pićem, dugo smo ostali, a ja kako inače ne pijem, kroz par piva me uhvatilo. Otišao sam po nju oko dvadeset tri sata i odmah smo otišli do kluba. Onako polupijan nisam se mogao kontrolirati, nisam gledao nikoga, plesao sam, skakao, a njoj to izgleda nije odgovaralo, nešto smo se zakačili, a ja sam počeo da dramim, ona se spustila onako, bila je jako plašljiva a ja ni u najmanju ruku nisam htio da je preplašim, zašto bih je plašio kada je volim. Pretjerao sam, shvatio sam i sam i to odavno da u alkoholu i nemam baš dobrog prijatelja, nego u njoj, i da mi je ona vrijednija od svake one boce. Prišao sam joj i podigao je u zrak, grlio sam je, a ona se opet nasmijala, poljubila me.

Loš početak

Sve se to dešavalo spontano, onako iznenada, nisam se ničemu nadao, a ipak na kraju krajeva nije ni trebalo ništa da se desi, ali se desilo. Bio sam s prijateljima vani, lagana večer uz tekmu u obližnjem lokalu, uz neke grickalice i sokić, standard, za stolom do nas sjedile su dvije prekrasne djevojke. Onako iz šale smo im počeli dobacivati za stol, ono tipično muški, čisto da se pokažemo da smo tu i da smo svi važni. Nisam baš bio najsigurniji, ali mislio sam da jedna od njih dvije ima zelene oči, a od toga mi nema ništa ljepše na djevojci. Onako spontano smo počeli pričati, kao neko upoznavanje, rekla je da se zove Amina i da živi tu u obližnjoj zgradi, onako činila se kao cura na svom mjestu, barem mi je moj prvi dojam tako pokazivao. Ali nisam se dao prevariti, ona glupa spika me još uvijek tresla, počeo sam se hvaliti i ubrzo sam skužio da je samo smaram, izvinuo sam se i okrenuo se ka praćenju tekme. Nisam htio da previše razmišljam o njoj, o svemu tome što se izdešavalo u tih par minuta, ali jednostavno nisam mogao, nisam prestajao da mislim o tom lijepom licu i zelenim očima. Par dana poslije raspitivao sam se za nju, barem nešto, broj mobitela, prezime, sitnice su mi bile bitne. Nedugo zatim srećem je ponovo, onako u prolazu bacim pozdrav, a ona odgovori, i ne znam kako, ali skupio sam te neke snage da joj nastavim priču, onako mahinalno sam pitao za prezime, da je mogu dodati na tom famoznom Facebooku, rekla mi je, a ja sam ushićen nastavio dalje. Osjetio sam to nešto, da bi to možda moglo biti ono pravo. Čuli smo se taj dan, pa i sljedeći, pa tako do kraja sedmice, shvatio sam da sam kod nje imao taj loš početak, htio sam to ispraviti, a na kraju se to pretvorilo u neku vrstu zaljubljenosti. Pisali smo po cijele dane, počeli i izlaziti zajedno, zaljubili se jedno u drugo, i sve je tako počelo, iz ničega smo napravili nešto.