Umoran sam od ljubavi

Sve što je lijepo kratko traje, pa mislim da se svima nešto takvo dogodilo, svima, pa tako i meni. Volio sam jednu djevojku, za koju sam smatrao da je sve što se u tom smislu može postići, nekakav vrhunac rekao bih. Bilo nam je kao u priči, nije bilo dana a da nam se oči ne vide, nije bilo dana da ne čujem njen glas, a ona moj, nije postojao dan kada joj nisam rekao da je volim više od svega i da je ona moje sve. Ne, nije ga bilo. Čovjek kada voli, očekuje mnogo toga, ne razmišlja svjesno i u skoro svakom slučaju mu se to obije o glavu, isto se tako desilo i samnom. Mislio sam da me voli, kao što je to ona i govorila, mislio sam da je sva ta istina u njenim riječima neprevaziđena, da ju niko ne može dotaknuti. Vrijeme je prolazilo a ja sam svaki dao zamišljao kako će život teći, šta će mi novo donijeti, ali nisam trebao, barem u tom trenutku ne. Iz dana u dan, čovjek očekuje da će biti sve bolje i bolje, ne shvatajući da je već dostigao svoj vrhunac, a to je bio vrhunac naše veze, neko savršenstvo rekao bih, a po standardnoj priči, onoj da sve ima svoj početak, vrhunac i kraj, tako je bilo i ovdje, u ovoj priči. Vrhunac nije baš mnogo trajao, nekih par mjeseci, za neku ozbiljnu vezu to i nije tako dug period, sve je krenulo niz brdo, greška na grešku su se redale, svađa na svađu slagale, ni u čemu se nismo mogli dogovoriti. Ne znam, kao da je puklo sve ono što nas je nekada vezalo, kao da se odjednom sve pretvorilo u prah, takav sam osjećaj imao. Nije mi bilo svejedno, jer ipak to je bila osoba koju sam zakivao u zvijezde, osoba kojoj sam otvorio dušu, upoznao je sa samim sobom, osoba koja mi je značila sve, odjednom se pretvorila u ništavilo, nekakvo ružno ništavilo. Nekako, ne znam ni ja kako, izgubila je povjerenje u mene, neočekivano, iznenada se sve desilo, ne znam ni ja zbog čega, počeo sam da se krijem, da petljam, da lažem, jednostavno počeo sam da zaobilazim tu našu konekciju u što širem luku. Volio sam je, volim je i dan danas, ali tog dana sam morao da odem, morao sam da se okrenem, da okrenem neki novi list u svom životu, neko novo poglavlje, tako je i bilo. S majkom sam otputovao u Švicarsku kod nekog rođaka, onako nenajavljeno, jer sam mislio da neću imati snage za oproštaj s njom, možda malo bezobrazno od mene, ali život je takav, kada vas umori ono od čega ponajviše očekujete, morate da pravite velike poteze, možda i nisu pravi ili ispravni, ali moraju biti veliki.

Prokleta bila ...

Ne znam odakle da počnem, od toga koliko sam volio tu djevojku ili od toga koliko me je koštalo to što sam je volio. Ma najbolje je početi ispočetka, kao i uvijek. Sve se desilo spontano, upoznali se, zavoljeli jedno drugo, standardna ljubavna priča, sve dok se nismo počeli smarati, kroz par mjeseci dosadilo je sve, počeli smo nekako da izbjegavamo jedno drugo, sastajali smo se jednom sedmično, neka kafica brzinska, čisto da se zna da još uvijek postojimo, meni to nekako i nije odgovaralo, jer sam je istinski i iskreno volio, ali nisam htio preko ponosa, nisam htio da joj svaki put padam na koljena, bila je hladna, i ja sam se pravio da sam takav, čisto da ne posumnja da mi je stalo. Klela mi se da me voli, da sam ja cijeli njen svijet, da bi uradila sve za mene a ja joj nisam povjerovao ni riječi. Jedna laž dovede do toga da sve ostale istine postanu sumnjive. Tako se desilo i kod nas, izmišljali smo svakojake priče da bi izbjegavali jedno drugo, čak i kada bi se sreli slučajno, u gradu, izmotavali bi se nekako samo da ne budemo zajedno. Sve do tog izlaska, ja s frendovima, ona sa prijateljicama, ne poznajemo jedno drugo, par puta sam je pogledao, ona se osmjehnula, a ja nisam reagovao, mrtav - hladan, kao da sam je prvi put u životu sreo, a ne da sam sa njom u vezi već par mjeseci.. A onda ta luda ljubomorna strana, dolazi frend iz WC-a do mene, pita me za nju, ja mu odgovorih da smo još samo reda radi zajedno, on mi reče da ju je vidio ispred WC-a s nekim dečkom, moje visine, tu je bio i kraj. Odjednom su sva ta osjećanja nestala, iščeznula su u trenutku. Zaboravio sam bio na sve, koliko je volim, koliko me voli, koliko nam je stalo jedno do drugog. Napisao sam joj kratku SMS poruku, u kojoj je pisalo samo: '' Hvala ti '', ništa više, otišli smo kući iz tog kluba, a mobitel nije prestajao da zvoni, tu cijeli noć, ujutru, te popodne idućeg dana. Nisam je razumio, nisam razumio kako nema ni sekunde te grižnje savjesti, kako je ne peku ta sva moja osjećanja koja sam osjećao prema njoj, kako neko poslije svega može samo tako da okrene novi list i ode odjednom, molila je, preklinjala je, a od mene ništa nije dobila. Niti odgovor. Prokleta bila, jednom si to uradila, i nećeš više nikada.