Nije mi stalo !

Bilo je to dobro vrijeme za mene i nju, bili smo uvijek zajedno i kladili se da će uvijek tako ostati, bili smo nerazdvojni, bili smo kao prst i nokat, sve dok nije počela ta tajanstvenost. Neočekivano je počela da šuti. Počela je da krije neke stvari od mene, počela je da me zapostavlja, subotom da izlazi s kolegicama, viđali bi se ispred kluba samo na par minuta, sve mi je više postalo nejasno. Volio sam je, volio sam je više od života, ali nisam podnosio da se neko odnosi tako prema meni. Iz dana u dan moja ljubav je splasnula, moja očekivanja su nestala, ono vrijeme kad smo bili nerazdvojni sam zaboravio, nisam se više toliko nadao, nisam ništa više očekivao od nje. Postalo mi je svejedno, shvatio sam da mi više nije stalo do nje. S ljubavi smo prešli na neko prijateljstvo, krili smo jedno od drugog sve što se moglo skriti. Viđali bi se jednom u par sedmica čisto onako da se zna da smo još uvijek zajedno, da smo bliski, a nikad nismo bili udaljeni jedno od drugog kao tad. Klela se da me voljela, klela se svojim najmilijima, a ja joj nisam vjerovao, nije da nisam htio, nego nisam mogao da joj više vjerujem. Veza nam je postala smor, čuli smo se par puta dnevno, porukama na mobitelu, čisto da ne zaboravimo jedno drugo, a zaboravljali smo, itekako smo zaboravljali. Vrijeme je prolazilo, a naš odnos se nije popravljao, zapravo nije ni mogao, ohladilo je sve, sva osjećanja prema njoj su jednostavno splasnula, rekao sam sebi da mi ne treba u životu neko ko samo tako može da sve zaboravi iz meni nepoznatog razloga, i tako je i bilo, okrenuo sam se, nisam htio više ništa da bude između nas, prekinuo sam svaki kontakt s njom, zvala me jedno vrijeme, ali i to je prestala kada je uvidjela da sam digao ruke od svega. Danas sam sam, i odlično mi je, jer na kraju krajeva nije mi stalo do nje.

Sjeme ljubavi klijalo je

Dešavalo mi se mnogo puta da se zaljubim, da se zamislim, zastanem i zapitam, da li je to ono što tražim, i svaki put sam pronašao razlog za ''ne'', sve dok nisam sreo nju. Ispočetka nije ništa bilo, bili smo samo prolaznici, svako svojim putem, ćao u prolazi bio je jedini kontakt, sve do tog dana, sve do tog pogleda, koji nam je, kako mi se čini, odlučio sudbine. Desilo se jednog ponedjeljka na predavanju iz Sociologije, onako profesor smoren, dosadne priče, ubijao je u pojam, onako namršten nisam mogao da ga slušam, razgledao sam po amfiteatru, pogled mi je kružio naokolo, sve dok nije zastao na njoj, a ona, samo se osmjehnula i okrenula glavu. Tako je bilo iz dana u dan, nisam imao neke hrabrsoti da joj priđem, niti da je pitam bilo šta, jednostavno sam se gubio kad me ona pogledala, sve do tog trenutka i predavanja iz Engleskog jezika. Onako asistent nekako ženskast, a inače brzo sam kapirao Engleski i bilo mi je dosadno da prolazim opet isto gradivo iz srednje škole, smarao sam se kao i inače, a ona, malo je reći da nije imala pojma, nije shvatala niti jednu jedinu riječ koja je izlazila iz njegovih usta. Taj petak je bio onako, osrednji, raspoložen ajmo reći, provaljivao sam, bacao svoje neslane šale, zbijao smijeh, dok mi nije rekao:  ''Kolega, vi niste obavezni tu da sjedite '' , a ja, samo sam ga čudno pogledao, njega, zatim nju, ona se smijala, glavom sam joj rekao da izađe vani, uzela je torbu i izašla, a ja za njom. Ispred sam joj rekao da idemo na kafu, ne pitao, nego rekao, opet se onako lijepo osmijehnula, i rekla da može. Otišli smo do obližnjeg kafića, sjeli, te kroz priču shvatili da ona i ja ne odgovaramo jedno drugom, a odgovarali smo, itekako. Kroz šalu sam joj rekao da je dosadna cura, a imala je momka, i ja sam imao neku neozbiljnu vezu, od desetak dana, nešto nebitno. Nešto je spominjala ručak, valjda htjela da je vodim, a ja sam opet zbio neku glupu šalu oko toga da ne valja previše jesti, iskreno nisam bio s novcem u dobrim odnosima u to vrijeme.. Onako, razišli smo se, ko ni sebi ni svom, opet svako na svoju stranu. Dođem kući, uđem na Facebook, kad imam šta da vidim, javlja mi se, smije se, nekako imao sam osjećaj da je upijala svaku onu moju glupu šalu, sve što je izlazilo iz mene, nije treptala. Pisali smo tako danima, zvali jedno drugo, viđali se tajno po hodnicima fakulteta, nismo željeli da iko zna za to naše, to što imamo. Iz dana u dan sam se sve više zaljubljivao u nju, u to njeno prekrasno lice, i još ljepšu dušu, sve do tog prvog poljupca, onako kao u filmovima, stojimo na hodniku, ja kao i inače valjam gluposti, zbijam šale, a ona se smije, žurila je na bus, do stanice joj je trebalo nekih pet minuta, a ona je i zadnju sekundu posvetila meni, znao sam da je to to, znao sam da nešto treba da učinim, i jesam, onako glupo sam je pitao:  ''To me nećeš ni poljubiti za kraj? '

 Nasmijala se i krenula je, ja onako okrenuo joj obraz, sve dok nije skroz prišla, a ja hitro okrenem glavu, i to je bilo to, poljubac kao u filmovima. Ona se zacrvenila naglo, okrenula se, nije rekla ništa, krenula par koraka, i shvativši šta je uradila, opet se okrenula prema meni, i samo se nasmijala. Znao sam da je to to, od tog trenutka sve se promjenilo, znao sam da je ona ta, koja će mi donijeti sreću u životu, ta koja će me upotpuniti, moje ogledalo, i jeste, bila je, iz dana u dan sjeme ljubavi klijalo je, vremenom sam je i zavolio, i ona je mene, i dan danas smo sretni, zajedno, uvjereni da nas niko nikada neće moći rastaviti.